Regresoterapija
Psihoterapija
Zvučna terapija
Kada se obratiti za reinkarnacijsku regresoterapiju?
Moj susret sa naukom o karmi
REINKARNACIJSKA REGRESOTERAPIJA

    • Reinkarnacija
    • Šta je reinkarnacija
    • Svrha reinkarnacije
    • Ljudska evolucija
    • Proces reinkarniranja i stvaranje Karme
    • Zakon Karme i formiranje nove inkarnacije
    • Zašto se ne sećamo?
    • Svrha reinkarnacijske regresoterapije
    • Tok terapije
    • Bezbednost terapije
    • Primeri iz prakse

 

Kada se obratiti za reinkarnacijsku regresoterapiju?

U reinkarnacijsku regresoterapiju se ne ulazi iz radoznalosti, “turistički” - baš da vidim šta sam bio! Informacije o prošlim inkarnacijama nisu uzalud “sklonjene” od naše svesti. Treba da imamo debelo opravdanje i jak razlog zašto zavirujemo u nešto, što je po svojoj prirodi izuzeto iz našeg ovoživotnog “znanja”.

Jedino opravdanje za to je terapija tela, emocija, duše i duhovnog napretka. Lečenje sadašnjeg trenutka često znači razrešavanje problema iz nekog od prošlih života koji nastavlja da utiče na nas u sadašnjem trenutku.

Ako ste problem loših međuljudskih odnosa, negativnih emocija prema sebi ili drugima... već pokušavali da rešite raznim metodama i niste uspeli, vreme ja da pokušate i sa reinkarnacijskom regresoterapijom.

Najčešći problemi zbog kojih se ljudi obraćaju za pomoć su:

Ako svoj problem niste uspeli da prevaziđete savetovanjem kod psihijatra, psihoterapeuta, ako ste uzalud odlazili kod duhovnih vođa i baba vračara, jasno je da se radi o zaostaloj mentalnoj, emocionalnoj, ili duhovnoj energiji koja kontaminira sadašnji doživljaj. U keteričnom telu je ostala informacija o povredi i davno formirana (pogrešna) reakcija na slične okolnosti iz predhodnog života. Razrešenje ili odstranjivanje te energije je ujedno i cilj reinkarnacijske regresoterapije.

Još jednom želim da naglasim: jasno opravdanje za odlazak na terapiju se traži samo za vraćanje sećanja u prošle inkarnacije! Za obične regresoterapije, vođene vizualiazije, susrete i savetovanje sa višim Ja, čuvarima.... Vam ne treba “opravdanje”. Takve terapije mogu da se rade kad god poželite i koliko god puta poželite!

Zato da razjasnimo neke pojmove i razgraničimo neke terapije:

Svaka od ovih terapija zadire do različitih nivoa bića, pa su shodno tome i rezultati različiti, zato ih treba jasno razlikovati.

 

Moj susret sa naukom o karmi

Pre mnogo godina, kada sam se još uvek bavila samo terapijama fizičkiog tela i prostora, Život me je doveo u blizak kontakt sa dvoje potpuno autistične dece. Njihova, a i sudbina njihovih roditelja me je duboko potresla. U malim telima te dece žive su bile samo oči. Gledala sam sjaj u očima dva nepomična trupla i prvi put sam u očaju zapitala: “Gospode, pa zašto?”

Danima sam očajno tražila odgovore na nebrojena pitanja koja su se rađala u meni.

Rađamo se Božijom voljom i ljubavlju, čisti i jednaki – tako su nas učili. Zašto to ne važi za sve? Ako su sve duše jednake pri rođenju, sa čime su i kako ova dva mala bića “zaradila” svoja tela, um, pa i dušu koju ne mogu da iskažu?

Zašto su te dve Božanske iskre, nevine dečije duše rođene i život “provode” u nepomičnom telu, bez ikakve šanse da spoznaju bilo šta, pa ni osnovne životne nagone kao što su glad i žeđ.

Sa čime je neko drugo dete zaslužilo da se rodi kao genije koje će svojim postojanjem čitavo čovečanstvo unaprediti?

Sa čime su njihovi roditelji zaslužili jedno ili ovo drugo?

Izvorni greh? Zašto ga ne trpimo svi jednako ako se rađamo jednaki, nego imamo drastično različite sudbine? Božija volja? Da li je moguće da je Njegova volja stvarno takva i zašto se “zalomila” baš na njima?

Greška prirode? Da li u Univerzumu, koji je uređen od Boga, mogu da se dese dve takve greške?

Šta je svrha njihovog postojanja? Samo da bi zadali bol?

Ne mogu da prihvatim da sve nevolje svaljujemo na Boga i njega jedino činimo odgovornim za sve patnje ovoga sveta! Da li smo možda i sami odgovorni za nešto od toga?

Da li je moguće da je ceo Univerzum uređen po određenim uzročno - posledičnim zakonitostima, samo ljudski život nije?

Nisam mogla da prihvatim odgovore koji su mi se nudili, niti da se pomirim sa činjenicom da je to jednostavno tako! Tražila sam objašnjenje, odgovore, nadu.

Našla sam nauku o Karmi i reinkarnaciji.

I našla sam odgovore na sva pitanja koja su me mučila. Svrhu njihovog, a i mog života. Našla sam nadu i razumevanje života i postojanja. Nadu da čovek i čovečanstvo može da bude bolje. Nauka o ponovnom utelovljenju mi je učvrstilo veru u Boga, ojačalo u osećanju da je čovek ipak nalik Bogu, samo to svoje lice prlja svojim mislima, željama i delima.

Tada sam shvatila koliko su ta dva nevina i nemoćna bića ogromnu ulogu odigrala u mom životu i razvoju.

Od srca im hvala!

 

NEHIPNOTIČKA REINKARNACIJSKA REGRESOTERAPIJA

 
Reinkarnacija


Neuništivo svesno biće – duša, u toku desetina hiljada godina evoluira kroz beskonačnu seriju živih stvari od kojih fizičko carstvo formira samo jedan mali deo.

Na tom nivou evolucije transformacija duše se kreće od minerala, preko biljke, životinje i čoveka do nadčoveka. Duša se snabdeva fizičkim telima u skladu sa fazom svog razvoja i dolazi u kontakt sa zadacima fizičkog života. Sve dok ne ovlada svim zadacima, obavezama, i lekcijama života, duša se ponovo otelovljulje - vraća se u fizički svet. U svaki novi život donosi svoje sposobnosti i slabosti na osnovu kojih odabira fizičke sklonosti koje su sredstvo za izjednačavanje karmičkih dugova i zadataka. Pošto je svako delanje pokrenuto željom za uživanjem plodova, tj, rezultatom dela, to vezuje dušu i stvara karmički lanac koji niže inkarnacije.

Da bi smo se oslobodili tog začaranog kruga moramo se rešiti bar nekih okova i veza kroz znanje o prošlosti i sagledavanje uzroka koji su aktivirali posledice koje danas živimo.

Podvrgavanjem nehipnotičkoj regresoterapiji dovodite sebe u stanje proširene, tj. paralelene svesnosti u kome ponovo doživljavate sećanje na onu inkarnaciju u kojoj je nastao određen problem. Na taj način možete da olakšate razumevanje života, da spoznate svoje karmička zadatke, pronađete osobe sa kojima ste u karmičkim dugovima, osvestite svoje strahove, bolesti ili konfliktne situacije. Sagledavanjem uzroka svojih životnih nezadovoljstava vi ih razrešavate, pokrećući nove uzroke, kojima možete neutralizirati delovanje onih predhodnih i tako smanjiti svoje karmičke obaveze.

 
Šta je reinkarnacija


Sam pojam reinkarnacije podrazumeva postojanje duše koja pod određenim uslovima koristi fizičko telo kao privremeno “stanište”. Duša je onaj životni oblik koji nadživljulje fizičko telo, a nakon smrti fizičkog tela prelazi u neki drugi oblik i u njoj dalje živi.

To takođe podrazumeva da ljudska svest postoji i pre rođenja, čak pre začeća. Duša se razvija od prvog buđenja do sjajne zrelosti što se proteže kroz desetine hiljada godina težeći za postepenim pročišćenjem i konačnim oslobođenjem od svetovnog života. Pri tom svest – dušu ne smemo bukvalno shvatiti kao stvar koja raste, već se otkriva kao izvor novih kvaliteta koji se postepeno izražavaju kroz dugi proces inkarnacija.

Evolucija svesti, tj. duše se odvija kroz proces oduhovljavanja fizičkih formi.

Proces ponovnog utelovljenja duše-svesti-kontinuiteta u novo telo se naziva reinkarnacija. To je univerzalna pojava koja se ne dešava samo u ljudskoj evoluciji, već u čitavoj prirodi.

I ako živimo u materijalnom svetu, u prirodnim procesima očuvanje materije nije moguće. Smrt je univerzalna. Zakon uzroka i posledice nam pokazuje da se fizički oblici i tela svuda žrtvuju da bi održala u životu ostala fizička tela i da bi se nastavio dalji razvoj ka višim nivoima. Mineralne forme se raspadaju da bi se njima hranile biljke, one se žrtvuju životinjama, a jedni i drugi - ljudskoj vrsti. To je prirodan zakon. Fizička tela su manje značajna jer ona služe samo kao sredstvo za sticanje iskustava razvoju i rastu svesti. Gubitkom fizičkog tela se ne gubi ni svest, ni kontinuitet.

Reinkarnacija je proces tokom kojeg se neuništiva svesna bića snabdevaju fizičkim telima u skladu sa zadatcima u fizičkom životu i fazom njihovog razvitka.

U procesu rasta duša prolazi kroz forme raznih oblika i nivoa. Ta neuništiva i rastuća supstanca koju kasnije nazivamo svest - duša prolazi kroz svet minerala, biljaka, preko životinja do nivoa svesnog bića – čoveka.

Kada duša u svom razvoju dosegne nivo čoveka, više nikada ne može da se inkarnira u životinju ili biljku. Kroz proces rasta dosegao je nivo ljudskog tela i u njemu stekao individualitet i više ne može da pređe u niže – kolektivne životne forme. U njemu je nastupila individualna inkarnacija. To kućište – ljudsko telo se razvijalo milionima godina da dosegne nivo da može da primi po Duhu rođenog - Mislioca i on ne može više da se vrati u životinju. Sada je Sin Duha - stekao je i duhovno telo. Životinja poseduje samo fizičko i eterično telo i ona nema prostora da primi već stvoreno duhovno telo. A jednom stečeno telo ne može da se izgubi jer je stečeno rastom i razvojem, dostizanjem izvesnog nivoa. Može da padne na životinjski nivo bitisanja, ali ne i u telo životinje.

Čovek je spoj između životinje, tj. nižih vrsta i Boga i njegov je cilj i zadatak da se od životinjskog nivoa uzdiže ka Božanstvu.

Znači jedan individualni Princip koji stanuje u ljudskom telu i koji to telo nadahnjuje, posle smrti - nakon izvesne pauze - prelazi u neko drugo telo. Tako Duša niže živote jedan na drugi, ali ne kao nisku perlica, već kao kockice od kojih se sledeća se uvek oslanja na predhodnu, a stožer koji ih povezuje je večno živi princip – Duša..

Duša ne mora odmah posle smrti da se reinkarnira. Ona provodi jedan izvestan vremenski period na drugim nivoima, na kojima sabira i asimilira iskustva iz zemaljskog života. Na nižim nivoima razvoja, kraći je vremenski period između dve inkarnacije, jer se manje iskustava ima prikupiti. Kod duhovno razvijenih ljudi duša između dve inkarnacije može da provede i nekoliko vekova.

 
Svrha reinkarnacije


Mi kao duše imamo neodoljivu potrebu za znanjem, iskustvom i želju da rastemo i napredujemo ka svetlu.
Svrha reinkarnacije je napredak, rast i razvoj duše.

Svrha života je razvoj i izražavanje svojih urođenih snaga datosti i talenata.

Kako postoji rast tela, tako postoji buđenje mentalnih sposobnosti i rast duše. Kad rastemo, mi ne dodajemo ništa sebi, već budimo ono što oduvek nosimo u sebi. Mi kao duše sadržimo sve kvalitete koje ćemo i kao najrazvijenija bića imati, samo nam trebaju iskustva koja će nas navesti da ih probudimo.

 
Ljudska evolucija


Ljudsku evoluciju započinjemo kao divljaci i primitivci u telu nekog primitivnog čoveka na najnižem stupnju razvoja samo sa osnovnim nagonima, jer se naše moralne i intelektualne snage još nisu razvile.

Nakon nekoliko života u tako primitivnim uslovima, razvili smo u sebi mali tračak moralnih i intelektualnih snaga. Kroz razne inkarnacije, putem kontakata sa našim okruženjem, discipline, zakona i pritiska naše fizičke egzistencije, uspevamo dalje da razvijamo naše moralne, intelektualne, a kasnije i duhovne sposobnosti. Kroz niz inkarnacija se razvijamo u mislioce i možemo da zauzmemo i značajno mesto u društvu. Neki od naših saučesnika su na nižim nivoima rasta, a drugi su daleko ispred nas. Oni napredniji imaju veću evolutivnu snagu jer je njihov razvoj započeo ranije nego naš.

I to je normalno. Ispred nas su starije duše, iza nas mlađe i na taj način se čovečanstvo uspinje od sumraka do Božanstva. Važno je znati da svako od nas stoji na tačno određenoj stepenici rasta i razvoja. Ako smo sposobni da gledamo, videćemo da nam veliki ljudi svojim delima pokazuju šta našim naporom možemo postati, a oni iza nas, šta smo bili.

U svakoj inkarnaciji imamo različita tela, drugi pol, razne zadatke, i kontakte sa drugim dušama. Kao duše mi smo bespolni, ali u fizičkim telima seksualnost je veliki pokretač i uslov za stvaranje porodice, familije, domova, odgovornosti, ovisnosti dece, odanosti, vezanosti... što sve ima neprocenjivu vaspitnu vrednost.

Kao duše možemo da se razvijamo i rastemo samo kroz sopstveno iskustvo, greške i pouke. Ako jednu grešku ili lekciju ne uspemo da savladamo jedan dan, život će nam ga doneti i sutradan. I tako istu lekciju strpljivo ponavljamo dan za danom, godinu za godinom, život za životom, dok konačno ne shvatimo gde smo grešili. Ako lekciju uporno ignorišemo, Život će nam istu doneti kroz patnju. I na žalost čovek može da uči samo kroz patnju i bol. Dok mu sve odgovara, dok mu je lepo i dobro, on se razvlači i valja u tome, a za sebe i svoj napredak se hvata tek kad ga Život “nagazi”.

Tek kada kroz patnju nauči lekciju, shvati i prevaziđe grešku, čovek stiče iskustvo i znanje.

U svakom životu duša dobija (odabira) novi zadatak i novu lekciju. Ako ga ne savlada u tom životu, ona ga čeka u nekom od sledećih. Kao u školi. Svaki ispit treba položiti, svaki razred završiti. Ako ne savladamo gradivo, ponavljamo razred. Razred po razred, stičemo znanje i iskustva koji nas nose u viši razred, tj. nivo svesti – stupanj razvoja duše. I kao u svakoj školi i u školi života neko se tek upisao u prvi razred, a drugi su već u višim razredima, čak pred diplomom. Razvoj naše duše, nivo i uslovi u kojima se trenutno nalazimo je samo stvar rastenja.

Zato ne postoji ni staro ni mlado, ni veliko ni malo, ni mudro ni glupo..., postoji samo Bog koji je izražen u različitim stepenima snage, već prema kapacitetu forme u koju smo utelovljeni i zadatcima koje u tom telu imamo.

Evolucija forme, koja je uslovljena evolucijom svesti u toj formi, je jedna od funkcija inkarnacije. Sam duh nema meru starosti, rasta... On postoji u svojoj celosti i sjaju, ali nam se u određenom životu (raz)otkriva samo u određenom stepenu. Da bi otkrili i dotakli to božansko u sebi, treba raditi na razvoju i razotkrivanju božanske iskre u sebi. Ka Bogu nas ne nose toliko molitve, molitveni rituali, slepo podnošenje žrtvi... koliko rad na sticanju svesti. Svaka čestica znanja koju je duša stekla povećava njegov sjaj i razvoj. A znanje je, s jedne strane pamćenje iskustava i spoznaja njihovog međusobnog odnosa, a s druge, unutrašnja realizacija često ponavljanih događaja iz života u spiritualne svrhe.

 
Proces reinkarniranja i stvaranje Karme


Čovekovo fizičko telo je prožeto njegovim ostalim energetskim telima, od kojih u procesu reinkarnacije spominjemo astralno, mentalno i kauzalno telo.

U astralnom ili emocionalnom telu su sadržane sve naše emocije, želje, strasti...

U mentalnom telu su naše misli, slikovite forme i mišljenje.

U kauzalnom ili duhovnom telu je naše apstraktno mišljenje, duhovne predstave i iskustva.

U fizičkom telu su samo naša dela.

Svaka sila deluje na svom nivou!

Fizičko telo svojim delovanjem proizvodi mnogo karmičkih posledica u odnosu na druga bića, a neznatno utiče na unutrašnje biće, jer su fizička dela posledice naših misli i želja. Jedino utiče i to indirektno, ukoliko dela stvaraju nove želje i misli (snaga karme je u njima) i što dela stvaraju naviku. Dela imaju uticaj samo na ovaj život.

Dela u odnosu na druge stvaraju vezanost sa njima i određuju društvo i okolinu u kojima ćemo se roditi. Ako mi drugima žrtvujemo naše vreme, udobnosti i novac to stvara povoljne fizičke prilike u narednom životu, bez obzira na motiv učinjenog dela!. Ako sejemo dobro na fizičkom nivou, dobro će se vraćati na tom nivou bez obzira na motiv! Rodićemo se u dobrim uslovima, a da li ćemo uživati u njima to zavisi od pobuda iz kojih je činjeno “dobro” delo!

Motiv je stvar mentalnog ili emocionalnog nivoa. U zavisnositi od motiva stvara se karma na tom nivou.

Sam mozak je instrument koji više-manje reaguje na igru svesti, a od sposobnosti reakcije zavisi proširivanje naše svesti.

Odnos duha i tela je vibracijski odnos. Dok je fizičko telo okruženo, tj. prožeto svetlucavim omotačem mozak reaguje na vibracije svesti i onda kažemo da je telu udahnuta duša. Kada prilikom smrti to prožimanje nestane, mi kažemo duša je napustila telo. Znači prekinut je vibracijski odnos.

Svetlosno-vibracijski odnos prestaje, duša napušta telo, a mi se nađemo svesni i aktivni u onom telu Zemlje koji se zove astralni svet.

U astralnom svetu se razrešavaju negativne karakterne osobine stečene u predhodnom životu, želje, emocionalne sklonosti, strasti, vezanosti... Želje su izbačena energija i one uvek vuku svom udovoljenju.

Iz astralnog sveta se održavaju kontakti sa našim dragima, bez obzira da li su oni inkarnirani ili ne.

Sadržaji astralnog tela tj. naših želja - koje su forme - astro mentalne slike i emocija utiču na izgled tela u sledećem životu, emocionalnu narav – telo, mesto prilike i odnos sa drugima.

Na tom nivou duša provodi oko 25 godina.

Kada se astralno telo pročisti, svoja znanja i iskustva povučemo u mentalno telo i prekinemo odnos sa astralnim telom, koje je odslužilo svrsi.

Astralno telo se raspada, nastupa astralna smrt, a mi se nađemo svesni i živahni u mentalnom svetu.

To je telo naših misli – najmoćniji faktor kod stvaranja čovekove karme! Vibracije – misli stvaraju razne oblike koje njegovom mentalnom telu daju izgled. Tako da su mentalne i duševne sposobnosti, čak izgradnja mozga i nervnog sistema rezultat misli ranijih života.

Mentalne slike koje stvaramo se pojavljulju u sledećem životu kao mentalne sposobnosti – zdravlje, mogućnosti, moralnost i karakter.

Astro - mentalne slike utiču na druge ljude jer su prožete željama. One se odvajaju od izvora i skoro potpuno nezavisno žive u prostoru i na taj način pobuđuju želje i veze sa drugim ljudima. Stvaraju karmičke veze.

Određuju osobe i vrstu odnosa u budućim životima. To će biti naši rođaci, prijatelji i neprijatelji koji nas vole, poštuju ili bez ikakvog razloga mrze!

Tu provodimo najveći deo vremena između dva života. Prilagođavajući iskustva i stečena znanja, radimo na pročišćenju misli i namera koje treba utkati u svoje hiljadu godišnje životno iskustvo.

Ovaj period koji u proseku traje oko 250 god. služi da se reorganizuje i asimiluje stečeno znanje, da se razviju u svojstva i snagu.

Kada se iskustva i znanja iz mentalnog nivoa asimiluju, utkaju u strukturu našeg karaktera, ona se povlače u duhovno telo, a mentalno se razlaže i nestaje.

Fizičko, astralno i mentalno telo se formiraju i služe za jedan život. Jedino je kauzalno telo ono koje traje i raste kroz vekove. Svest o kontinuitetu koji traje vekovima i sva sećanja na prošlost su sačuvana i manifestuju se kroz kauzalno telo.

Kada je duša izvukla i apsorbovala sav nauk iz predhodnog života i kada je sa sabranim iskustvima zrela za novu inkarnaciju, ona navlači oko sebe oblak astralne i mentalnne materije od koje će prema već oformljenim svojstvima formirati astralno i mentalno telo.

 
Zakon Karme i formiranje nove inkarnacije


I tada, pri kraju tog perioda nastupa Zakon Karme. To je pokretačka snaga koja će dušu nepogrešivo odvesti u ono fizičko telo, naciju, socijalno-društvene uslove, u onaj pol koji će mu pružiti najviše mogućnosti za izražavanje svojstva koje je stekla u predhodnim inkarnacijama. Omogućiće joj uslove za sazrevanje žetve koja je ranije posejana, a koja odgovara snazi duha.

Karmički Zakon stupa na snagu. Činjenice se stavljalju na vagu i svaki postavljeni uzrok čeka na izvršenje posledice - kako negativne, tako i pozitivne. Izdvajaju se izrazite sklonosti, a izrazite misli i želje se pretvaraju u svojstva, datosti – talente, a ideali iz predhodnog života sada sazrevaju za realizaciju.

U medjuvremenu čekamo formiranje potrebnih uslova za stvaranje novog tela (roditeljski par), socijalnih, društvenih i ostalih uslova u određenoj naciji koje su nam potrebne za savladavanje zadataka koje imamo obaviti u narednom životu.

Treba da znamo da duša za vreme boravka na višim nivoima sagledava svoje potrebe za dalji napredak i razvoj i da u skladu sa tim sporazumno prihvata preuzimanje te karme, sve zadatke i uslove pod kojima ulazi u naredno telo. Ona je sposobna da spozna uzroke čije su logične posledice okolnosti, prilike i neugodnosti odabrane inkarnacije. Svaki pojedični život je samo jedan korak ka večnom napretku i rastu, a zemaljske brige i teškoće su bezznačajne u odnosu na priliku koje se upravo sklapaju u ovom trenutku.

U početku naših inkarnacija mi još nemamo znanja i iskustva da sami biramo roditeljski par i društvene uslove rađanja, te za nas to čine više duhovne inteligencije. Mi samo našim delima utičemo na stvaranje srodstva i odnose sa drugim ljudima. Oni koji su u ljubavi život za životom su privučeni jedni drugima u različitim odnosima radi usavršavanja te ljubavne veze. Pol naših fizičkih tela nije uvek isti, jer se razvijanje ljudskog karaktera i sticanje iskustva mora zaokružiti kako ženskim tako i muškim principima.

Vreme između dve inkarnacije zavisi od 3 faktora:

Dužina perioda između dva života se kreće od 5 god. (kod manje razvijenih duša) do 2300 god. (kod visokorazvijenih ljudi). Prosek je 500 god. između dve inkarnacije.

Reinkarnacija nije beskonačan proces. Kad smo naučili sve lekcije, kad smo obavili sve zadatke, mi se više nikada nećemo vraćati u fizičku inkarnaciju, sem po sopstvenom izboru - kao učitelji čovečanstva.

 
Zašto se ne sećamo?


Zato što naš instrument koji pamti - sakuplja sećanja – mozak - uslovljen je i vezan za ovo - njega jedno jedino fizičko telo. A ovo fizičko telo ima sećanje samo na ono što je samo iskusilo, ne može se sećati jedne prošlosti u kome nije imalo ama baš nikakvog udela. Sve dok živimo u moždanoj svesti to je tako.

Mozak od jednog do drugog tela iste duše nije isti i ne raspolaže istim informacijama i iskustvima.

Naš um kroz život može da doživi mnoge traume i one se odražavaju kroz promene u ponašanju. To ostaje kao ožiljak na duši koji se često manifestuju kroz naše ponašanje, stavove, odnose s drugim ljudima, mogu da izazovu određene fobije, kao i reakcije u smislu straha, ljutnje, nepovjerenja prema drugima itd...

Iz života u život ne prenosimo informaciju o traumi, nego to izmenjeno ponašanje, fobiju, nepoverenje... Kako je uzrok takvog ponašanja u prošlom životu, u ovom, u kome nas trenutno ometa, ne možemo ga racionalno objasniti niti naći uzrok.

I na fizičkom telu mogu da ostanu tragovi trauma, ranjavanja, povreda iz prošlih života u obliku belega, ožiljaka, intenzivnih bolova nepoznatog porekla... koji označavaju da je osoba došla u ovaj život sa karmičkim teretom vezanim za taj beleg, bol... koji bi bilo dobro razrešiti, osvestiti.

Bavljenje duhovnim radom nam otvara mogućnost da se naša svest koja se oslanja na mozak približi večno živućem Ja. Što je naša svest otvorenija ka višim nivoima to lakše postajemo jedno sa stvarnim Ja koje u sebi sadrži informaciju o svemu – koji se seća svega. Posle savladavanja najrazličitijih poteškoća i zadataka postajemo otvoreniji na uticaje koji se na nas vrše iz viših sfera.

Duhovni rast i napredak će biti brži, lakši i svesniji kada se u nižoj svesti pobudi želja ili čak i iskustvo predhodnih života. Duhovnim sazrevanjem u svesti će se nizati inkarnacija za inkarnacijom što će nam dati osećaj i svest o kontinuitetu. Od tog trenutka telo ćemo shvatiti kao instrument suštinskog bića čija je svrha da mu obezbedi sva zemaljska iskustva za dalji napredak i razvoj.

 
Svrha reinkarnacijske regresoterapije


Svrha reinkarnacijske regresoterapije je isključivo terapijska. Terapija tela, emocija, duše i duhovnog napretka.

U reinkarnacijsku regresoterapiju se ne ulazi “turistički”- baš da vidim šta sam bio! Nije važno šta si bio, već šta si činio – ko god da si bio! Prosjak ili kralj, priča je potpuno nevažna, čak može da bude i plod vaše mašte. Ljudi posle regresoterapije pričaju šta su bili: bila sam princeza, slikarka, veštica - nevažno! Nije sadržaj “odgledanog filma” suština regresoterapije, nego dela koja su učinjena, emocije koja su preovladavale kroz život, misli i namere koje su pokretale to biće na akciju, a da li je ono upakovano u odeždu kralja ili prosjaka – sve jedno je! Misli, emocije i dela su energije koja su zabeležana u astralnom, emocionalnom i mentalnom telu i koje se preko kauzalnog tela prenose u naredni život kao životni stavovi, fobije, strahovi, ubeđenja, principi...

U trenutku traumatskog događaja percepcija samog događaja je obično pogrešna. Um pokušava da interpetira događaj na osnovu tih pogrešnih percepcija i konstruiše pogrešnu interpetaciju. U potrazi za potencijalnom opasnošću um analizira sadašnju situaciju te na osnovu niza pogrešaka prenosi već iskrivljen pogled na ovaj trenutak što vodi do donošenja pogrešnih životnih odluka, zaključaka, predrasuda i procena, neodgovarajućih obećanja, zaricanja...kao što su “više nikada neću da verujem ljudima”, “nisam dovoljno dobar”, “svi muškarci (žene) su isti”... To su stavovi i predrasude koje se prenose u sledeći život u kome obično postaju ozbiljan ometajući faktor koji, doduše i služe da kroz neugodnost poguraju razvoj duše. Jer čovek ništa ne preduzima za svoj razvoj i napredak dok ga ne pritisne neka muka. Tražeći lek počinje da razmišlja o sebi, a to već vodi napredku kao duhovnom biću.

Čovek živi u sadašnjem trenutku i od njega zavisi njegovo fizičko, mentalno-emocionalno stanje, ali i budućnost. Lečenje sadašnjeg trenutka često znači razrešavanje problema iz nekog od prošlih života koji nastavlja da utiče na čoveka u sadašnjem trenutku. Tu se obično radi o zaostaloj mentalnoj, emocionalnoj, ili duhovnoj energiji koja kontaminira sadašnji doživljaj jer predstavlja (pogrešnu) davno formiranu reakciju na slične okolnosti iz predhodnog života. Razrešenje ili odstranjivanje te energije je ujedno i cilj reinkarnacijske regresoterapije. Energije koje smo na taj način oslobodili osoba može da koristi u kreativnije svrhe, te može da nastavi sa ostvarivanjem ciljeva koje je uspostavio još pre nego što se inkarnirao u sadašnjem životu.

 
Tok terapije


U nehipnotičkoj regresoterapiji se kroz opuštanje, razne načine disanja i vizualizaciju, klijent dovodi u takozvanu dvostruku, preklopljenu svesnost. S jedne strane je potpuno svestan sebe i svoje okoline s druge stane prati i učestvuje u “filmu” koji počinje da mu se odvija u svesti, doživljava emocije i stanja zbog kojih je i došao na terapiju.

Trenutak ulaska u prošli život je uglavnom kroz najznačajniju ili najbolniju scenu prošlog života. Kada se tu klijent malo snađe, oseti ko je, prikupi nešto informacija, sećanje se vraća u najranije detinjstvo prošlog života. Sagleda se porodica, odrastanje i kroz dalji tok života se ponovo nađe u prvoj sceni kroz koju je ušao u regresiju. To je nepogrešivi znak da je regresija uspela. Isprati se život do kraja, trenutak smrti i izlazak iz tela.

I tada iz pozicije između dva tela se ocenjuje i procenjuje prošli život. Šta je bila svrha tog života? Kakva je to osoba bila, gde je i u čemu pogrešila, da li je napravila neki karmički dug, da li je savladala lekcije.... Podrobna analiza i ocena prošlog života je najznačajniji deo regresoterapije. To je važnije od same priče koja služi samo da problem izađe na videlo.

Posle toga se okrećemo analizi sadašnjeg života. Koje su nesavladane lekcije prenesene u ovaj život, da li osoba danas poznaje nekog iz prošlog života, da li je na putu karme i Darme, kako može karmičke dugove da oduži, šta je cilj, zadatak i lekcija ovog života....

Analiza upravo proživljenog života iz perspektive čiste i oslobođene duše je neprocenjiv dobitak i cilj regresoterapije. Sve zaključke i lekcije koje su naučene iz tog života lako će uklopiti u današnji, jer su naučene, savladane, samo nisu bile osvešćene.

Terapije se završava napajanjem svetlošću, energijom, vraćanjem u potuno svesno stanje i razgovorom - analizom proživljenog.

Posle terapije osoba može da ima utisak da nije potuno “centritana”, “prizemljena”, (pa se ne preporučuje da klijent vozi neposredno posle terapije) ali se to sređuje još tokom razgovora o doživljenom.

Sama terapija traje oko 2.5 do 3 sata.

Ne retko se dešava da regresija ne uspe. Jednostavno osoba ne može da uđe u stanje regresije, što u najvećem broju slučajeva znači da u ovom životu još nije sklopila one situacije koje bi joj pomogle da uklopi i primeni dobijene lekcije iz prošlog života. Karmički sled ili Darma osobe još nije dostigla taj stupanj, da lekcija ili spoznaja iz prošlog života može da bude svrsishodna i primenljiva. Kada takvoj osobi “naturite” prošli život može da ga omete, zbuni, jer ne zna kako i gde da ga uklopi! Šta da radi sa informacijama za koje njegov životni put nije sazreo?

Moramo da budemo svesni da prošli životi nisu uzlud sklonjeni od naše svesti. Pristup tim informacijama mora da bude sa svrhom i debelim opravdanjem, ili zaslugom!

Jedan problem se razrešava jednom terapijom. Između dve regresoterapije treba da prođe najmanje 3-4 meseca, jer je toliko potrebno za sabiranje spoznaja i zaključaka iz prošlog života i uklapanje istih u sadašnji trenutak. Mada, može da se desi da godinama sabirate i prepoznajete iskustva koja uklapate u ovaj život.

Osim što ste se oslobodili problema zbog kojeg ste se obratili regresoterapeutu, lakše ćete sebe da objasnite sebi. Biće vam potpuno jasno zašto neke stvari nemate potrebe da radite, a zašto za drugima čeznete. Zašto nekog ne podnosite, a prema drugima osećate dužnost da im pomognete. Koje emocije i zašto ne poznajete u današnjem životu (već ste ih diplomirali), zašto ste sumnjičavi, zašto se bojite nekih situacija....postaćete jasniji sebi! Kada imamo svest o tome da naša reakcija nije reakcija na ovaj, nego na neki prošli trenutak, možemo po slobodnoj volji da je menjamo. Da doživljavamo situaciju iz nove perspektive i da je ocenjujemo oslobođeni od predhodnih uslovljenosti i “prisilnih” reakcija.

 
Bezbednost terapije


Po mom mišljenju nehipnotička regresoterapija je sigurniji metod od vraćanja sećanja u prošle živote pomoću hipnoze upravo zbog postizanja stanja “preklopljene svesnosti”. Deo svesti o sada i ovde ostavlja u funkciji sve automatske sisteme odbrane. Ništa se ne radi na “silu” i ništa se ne dešava bez direktnog, celovitog i svesnog učešća klijenta.

Po mom ličnom iskustvu najznačajniji element u regresoterapiji je potpuna emocionalna angažovanost klijenta i svesno doživljavanje svake scene, emocije, odluke... Klijent je u toku terapije svestan greške napravljene u prošlom životu, jasno mu je (iz današnje svesti) da je to pogrešan potez, posmatra ga, želi da interveniše, ali na tok događaja ne može da utiče. Ono se odvija po scenariju koji je već ranije snimljen. To potpuno, svesno, podsvesno i nadsvesno učešće klijenta u svakom trenutku regresije je onaj “lekoviti” element terapije koje će ga osloboditi blokade, pogrešnih odluka, strahova...

Ako je iskustvo koje ga očekuje u regresiji prejako za klijenta, ako njegova psihoemocionalna struktura to ne može pravilno da podnese, ili bi doživljeno bilo pogrešno , nezrelo protumačeno, zloupotrebljeno - regresoterapija jednostavno neće uspeti. Trenutno se uključuju svi mehanizmi odbrane i dolazi do prekida toka regresije. Obično se zamrzne slika već na samom početku regresije, ili klijent “luta” od života do života, ali dalje ne može da se pokrene! I to treba poštovati! Klijent ne sme da se gura u iskustvo, doživljalj, ne sme da mu se sugeriše “pogledaj, kako ne vidiš, pa ja vidim i znam šta ti se dogodilo....!” To je užasna, neoprostiva greška terapeuta, koju će i sam karmički platiti. Klijentovo više Ja tačno zna zašto mu ne dozvoljava pristup informacijama! Ili bi doživljalj bio prejak, preuranjen, ili osoba karmički nije dovoljno zrela za tu spoznaju, ili i dalje mukom i bolom mora da otplaćuje dugove koje je načinio i zato je stavljena zabrana na razrešenje. Takvu zabranu ni jedan čovek, pa ni terapeut ne sme da prenebregne! Na sreću, pošto su mehanizmi odbrane i u tom trenutku prisutni, kod takvih nametanja i sugerisanih vođenja klijent trenutno ispada iz regresije. Može da potvrđuje terapeutu da jeste, vidi to i to, ali to je samo sugestija, a ne regresija i to na njemu i njegovoj karmi neće ostaviti ozbiljnijeg traga – neće se ništa pomeniti. Jedino što je prevaren, što misli da je bio u regresiji, a nije. Sve to će ozbiljnijeg traga ostaviti na terapeutovoj karmi zbog direktnog, namernog i svesnog uplitanja, sa namerom da se skrene tok karme drugog ljudskog bića koja mu se obratila za pomoć.

 
Primeri iz prakse


Svi me pitaju šta ako saznam da sam bio ubica, zlotvor, silovatelj... Ništa! Verujte mi to se potpuno prirodno, ali kritički i realno prima. Mi kao duše mora da iskusimo i dobro i zlo. Tek kad napravimo i iskusimo zlo možemo da cenimo dobro. Duša teži da prikupi sva iskustva koja se pojavljulju u materijalnom svetu i da iz svakog izvuče nauk i lekciju. Zbog preklopljene svesnosti već tog trenutka negde u vama jasno da je to bila jedna od lekcija koju ste savladali ili ne. Osećate da je to nešto što je bilo ranije i da danas ništa zajedničko nemate sa tom osobom. Negde sa sigurnošću osećate da nešto što ste već bili, više nikada nećete biti, jer je lekcija savladana, a iskustvo je integrisano. Ako upravo u ovom životu otplaćujete dug iz tog života, biće vam potpuno jasne i prihvatljive, opravdane situacije koje vam život donosi i znaćete da je to nešto što treba da otplatite.

Pitaju me šta ako saznam da sam patio, bio zlostavljan.... isto ništa. Patnju i bol ćete osetiti za vreme regresije, ali zajedno sa lekcijom i odmah će vam biti jasno zašto vam se to dešava, a onda je patnja manja, tj. svrsishodnija – nije uzaludna.

Neprijatna iskustva sam imala i ja kao terapeut - posmatrač užasnih patnji kroz koje prolazi moj klijent. Klijentu to može da bude bolno, strašno, ali svrsishodno. Na kraju uvek donosi olakšanje tipa - aha, sad znam zašto tako reagujem, zašto se bojim, zašto sam toliko zavisna od te osobe.... Obično se terapija zavšava ili zamišljeno ozbiljno u stilu - da li je moguće da sam tako platio svoju glupost i neodgovornost, ili se završava smehom,- ne mogu da verujem da sam toliko glup, da vekovima ponavljam istu grešku, koju činim i sada u ovom životu!

U toku jedne regresije postavila sam pitanje:
- “Koji ti je ovo život po redu?”
- 2018. – bio je odgovor.
- “Ti si znači stara duša?” – pitam.

Posle duže pauze kaže: - Ne. Ja sam glupa duša! Hiljade života sam potrošila da savladam jednu jedinu lekciju – ljubav – a još je nisam savladala!



I to je ispravna informacija. Neko napreduje brže, a neko sporije. Nije toliko važno ko je koliko stara duša, već na kom je nivou razvoja i na kom stepenu Darme.



Opisaću jednu od mojih prvih regresoterapija iz koje i dan danas crpim spoznaje i koristi od neprocenjive vrednosti.

Ležim na leđima sa povezom na očima i iz te perspektive “vidim” zadnje noge i zadnjicu konja koji je veoma uznemiren. Sledeća slika je da sa konja gledam dole i pitam se zašto je konj uznemiren. Propinje se na prednje noge da ne zgazi na nešto. Mrak je i ne vidim jasno, ali kao da je neki džak na zemlji... i tog trenutka počinjem da plačem, da ridam naglas i zaista osećam iskrenu krivicu i kajanje! Naglas kukam i vičem “ja sam kriv, ja sam ga ubio!”. Govorim u muškom rodu, osećam da sam muškarac, ali mi još uvek nije jasno šta se dešava, zašto plačem, koga sam ubio... I tada shvatam. Ispod nogu mog konja leži telo mog ubijenog sina.

I tada “film” jasno počinje da se odvija.

Rat između Engleske i Francuske traje veoma, veoma dugo (verovatno stogodišnji rat). Ja sam pod zakletvom kralju i imam čast da mu služim i da ga branim čašću i životom. To mora i moj sin, naslednik titule i grba. On je mlad, možda ima 15 god. I veoma je slab i bolešljiv. Gledam ga kako odlazi u rat da brani čast mog imena i grba. Imam neku teskobu oko srca i žena me gleda preplašeno, on je tako slab i bolestan, ali nama je čast da služimo kralju. Kako mogu da dozvolim da jedino moj sin ne ide u rat, da ne brani titulu, čast imena i grba? (te misli i pre svega emocije mi brzinom munje prolaze kroz glavu).

U sledećoj sceni sa konja gledam njegovo mrtvo telo na zemlji.

Sve se dešava oko 1450 god. Imam lepo imanje, veoma lepu ženu i sina jedinca. Imam neku titulu (ne znam koju, ali sam je dobio od kralja) i bavim se odgajanjem konja, jer su konji sve potrebniji za rat.

Od trenutka pogibije mog sina sve nestaje, kao da zemlja guta sve što sam voleo i što sam stvorio. Gledam svoju ženu kako bledi i nestaje. Mislim da me je napustila i veoma mlada umrla. Kralj mi je dodelio višu titulu i još zemlje. Ništa mi to ne znači, ne treba mi, ubija me tuga i krivica. Zbog mog ponosa, časti i titule je umro moj bolešljiv i slabačak jedinac. Bio je proboden strelom. Sve sam upropastio. Nemam nikoga, a titule, imanja, čast i kralj mi više ništa ne znače. Venem i sa mnom nestaje sve što mi je bilo važno. Želim samo da umrem. Tumaram kroz život izgubljen. Sve manje konja viđam na imanju, kuća propada, sve je manje slugu i ljudi na imanju. Ostaje samo jedan čovek, koji je nešto kao nadzornik imanja. Ja to sve registrujem, ali me nije briga ni gde su konji, ni ljudi, ni zemlja. Jedva čekam da umrem! Nekako je već i kuća nestala i sada živim u štali. Shvatao sam da su se seljaci od kojih je oduzeta zemlja da bi se meni dodelila (verovatno neki feudalni odnos) vratili na svoju zemlju. Kako sam se povukao iz sveta, kralj i plemstvo su mislili da oni za mene obrađuju tu zemlju. Znam da mi je onaj nadzornik nekako uzeo kuću i ostatak imanja, prodao konje. Nije me bilo briga za to. Ne pitam ništa, samo čekam smrt jer me izjeda krivica i moja glupost. Da li moguće da sam bio toliko glup!? Nikako da umrem a što više vreme odmiče uviđam koliko su svi moji ideali zbog kojih sam žrtvovao živote bili glupi i prazni! Lako je kad umreš za neki ideal, umireš srećan. Ali kad zbog toga ubiješ dvoje tebi najdražih i nedužnih ljudi! Kad moraš da živiš sa krivicom pitajući se iz dana u dan šta sam dobio za to što sam žrtvovao? Zemlju, titulu? Kome to sada treba? Zašto me to nije usrećilo? Što sam stariji sve radije i svesnije nosim svoj bol i glupost. Nekako mi je na mestu što me bol satire, što sam sam sa sobom, svojom krivicom, glupošću i bolom pedeset godina. Dobro je što nisam otupeo na bol, nego je on svakoga dana sve dublji, a ja sam ga sve svesniji. To je ispravno, tako treba da bude.

Što sam više želeo da umrem, to sam duže živeo. Već sam bio jako, jako star, sigurno preko devedeset godina. U dvorištu one kuće koju sam viđao samo krajičkom oka su se igrala neka deca. To mi je negde bilo u redu i to sam nekako osećao ispravnim. Iz sekunda u sekundu sam se pitao šta sam dobio sa svojim životnim idealima? Šta znači čast, slava, titula, služiti kralju...

Ležao sam u štali pokriven pocepanim pokrivačem za konje i gledao u nebo kroz probušen krov. Umirao sam danima, polako, tiho i bio sam miran jer - konačno umirem! Bio sam presrećan kada mi se duša oslobodila tela i kroz rupu na krovu otišla pravo u nebo!

Analiza upravo proživljenog života mi je pokazalo zašto su za mene lekcije čast, ime, titula, slava... danas bezvredne, tj. naučene lekcije. To sam stvarno savladala! Te stvari danas meni ništa ne znače.

Od ono malo ljudi koje sam sretala u tom životu danas sam u karmičkoj vezi samo sa nadzornikom. Odmah mi je postalo jasno zašto danas od njega očekujem da mi daje i da me izdržava. Taj moj osećaj da je on dužan da me izdržava, ubrzo je nestao.

Imala sam još jedno vredno saznanje. Bez obzira što ništa nisam radila u tom životu, što sam praktično odustala od njega, on nije bio protraćen. Dužinom života kroz patnju, boj i spoznaju životnih vrednosti veliki deo karme sam odradila još u toku samog života. Lekcije zbog kojih sam žrtvovao svoje najmilije sam “odradila” – otpatila i naučila još u tom životu. Činjenica da sam odustajanjem od života svesno dozvolio da se seljaci vrate na svoju zemlju, da su svi oko mene bili srećni i zadovoljni, da nikome sem sebi i svojima nisam naneo bol, olakšao mi karmički teret koji sam velikim delom još u tom životu odradila.



Vodila sam jednu za mene veoma bolnu terapiju sa osobom koja je bila pred razvodom i zbog odnosa sa svojim bračnim drugom je došla na regresoterapiju.

Regresija je od prvog trenutka krenula veoma žestoko i jasno. Videla je sebe kao mladu i lepu devojku koja je veoma strećna jer se udala. Tada je zastala i obuzeo ju je stravičan strah, od koga se fizički gušila. Više nikakvu informaciju nisam mogla da izvučem iz nje, sem da je sada bila nešto starija. Bila je prikovana na leđa i samo je rukama pravila čudne pokrete kao da dlanovima opipava zidove tik iznad i pored svoje glave. Tresla se od hladnoće i ako je bila pokrivena i samo je jaukala. Ta slika se dugo nije pomerala, zaledio se tok regresije, a osoba je ostala u bolu i gušenju. Brzo mi je postalo jasno da se regresija zaglavila i to zato, što su i fizički doživljalji, a i emocije bile prejake za osobu. Jednostavno ne bi izdržala spoznaju i emocije vezane za to. To bi je duboko povredilo. Perkinula sam terapiju i objasnila, da zbog nečega ne može da se ide dublje u terapiju. Iznenadilo me je da osoba uopšte nije bila pogođena, uplašena, ili makar zamišljena proživljavanjem tolike količine fizičke patnje, ali i emocionalnog bola. Do malo pre se bukvalno gušila, borila za dah, tresla se od staha, a sada me veselo pita “A šte je to bilo?”. Pokušala sam da od nje saznam šta je to proživela, ali je ona uporno tvrdila da ne zna. Da je bila u užasnom mraku i da je isred tog mraka neko bio na kamenom konju, ko je bio kriv za sve to. I to je sve. Bila je potpuno otcepljena od svake emocije.

Nije mogla ponovo da proživi užasnu spoznaju da je bila živa sahranjena. Verovatno ju je neki vladar (predpostavljam, jer ima spomenik na konju) živu stavio u kameni sarkofag gde je i umrla.

Njena borba za dah i opipavanje kamena oko sebe je toliko bilo živo i jezivo, da mi je to jedna od najbolnijih regresoterapija koju sam vodila.



A jedna od najčudnijih terapija koju sam vodila je regresija moje (tada) najbolje drugarice.

Dešava se u starom Egiptu, (ja kao terapeut znam da se događa oko 800. god, p.n.e.). Osoba mi opisuje ritual - koji je meni poznat. Čudi se, odakle to okruglo rečno kamenje oko nje, kad nigde reke nema - a ja znam odakle je. Vidim slike pre nego što ona vidi, znam šta ona ne zna. Na kraju seanse sledi ritual gde me ona kao vrač žrtvuje bogu – ubija. Ja vidim sliku iz žablje perspektive kao da ležim na leđima - i ako sedim pored nje. Vidim poluokrugli kameni nož koji mi prinosi i znam gde će da mi zarije. Zlurado i radosno gledam, smejem se poslednjim atomima života, kako i ona umire sa mnom. Obe ležimo na istom stolu, ja kao žrtva, ona kao nespretan vrač.

Ona ne zna da i ja proživljam iste scene, samo sa suprotne strane.

Ali je preklopljena svesnost odigrala veoma važnu ulogu. Sve vreme sam jednim delom svesti zajedno sa njom bila u regresiji, dok sam drugim delom svesti nepogrešivo vodila terapiju. Zlurado se smejem, ali sam svesna da ja vodim regresoterapiju i šta treba da je sledeći korak.

U analizi upravo proživljenog života treba da prepozna u današnjem životu osobu kojoj je karmički ostala dužna.

- Dužna sam osobi koju sam žrtvovala.
- Ko je to u današnjem životu? - pitam je ja. Pitam još uvek sa osćajem zluradosti u sebi.
Dugo ćuti, pa kaže:
- Ne znam, okrenuta mi je leđima. Samo vidim da je mršava i ima plavu kosu do struka (kako se odavno farbam, ona ne zna da sam ja do svoje 25. god. imala upravu takvu kosu).
- Zamoli je da se okrene.
Ponovo dugo ćuti, pa kaže kroz šeretski smeh: “Paja Patak!”
- Kako Paja Patak?
Kaže: - Ima masku.
- Skini joj masku.
- Sad je Miki Maus!- još se više smeje.

Ja sam tada već potpuno izašla iz regresije i shvatila sam da i kod nje radi preklopljena svesnost. Njena sadašnja svest joj ne dozvoljava da pogleda doživljenim činjenicama u oči, jer se plaši da me to ne uvredi.
Tada sam promenila boju glasa i zamolila je nežno:

- Obiđi osobu i pogledaj joj lice. Pogledaj je u oči.
Jedva čujno i veoma iznenađeno je rekla: - Pa to si ti!

Kroz par meseci sam i sebi odradila istu tematiku, da bih i ja izvukla lekcije i nauk.

Do tada smo zajedno radile, delile i dobro i zlo. Neposredno posle toga život nas je odveo na različite puteve, pomogla sam joj da promeni zanimanje i nikada se više nismo družile. Nekako imam osećaj da je naš odnos razrešen.



Content